Свети Стефан, архиђакон првомученик

Свети Стефан се увек слави 9. јануара, а пошто је то увек трећи дан Божића, то је и прва крсна слава у години, коју слави велики број Православних Хришћана. 

Стефан је био Јеврејин Хелениста, припадник дела јеврејског народа који су говорили грчким језиком, а Стари завет Богослужили су по преводу Седамдесеторице, а не на јеврејском оригиналу.

„Хеленистички јудаизам“ је постао свеопшти покрет који се проширио после освајања Александра Великог. Тада су Јевреји протерали „Хеленисте“ из Јерусалима, али они су учење проширили на Палестину, Кесарију, Феникију, Кипар и Антиохију, почели да прихватају не-Јевреје у хришћанску заједницу и то без обавезе прихватања Мојсијевог закона, тј. обрезивања дечака. У Антиохији нестаје назив „јудејска јерес“ и настаје Хришћанство.

У првој години после страдања и Вазнесења Христовог, Свети Стефан је снагом своје вере, речи и дела подсећао на речи закона и пророка Старог Завета. Јевреји нису могли да спрече његово проповедање, па су га уз помоћ лажних сведока као и Христа, оклеветали да је хулио на Бога и Мојсија и побунили су народ против Стефана.

На суђењу је Свети Стефан разложно побио све клевете лажних сведока и са великим поштовањем, испричао је историју Израиља још од Аврама, који је први добио обећање о доласку Месије до Мојсија. Истина о Месији још више је разбеснела свештеничке и народне поглаваре, који су са судијама Архиђакона Стефана извели из града и убили камењем. Последњеречи светог архиђакона Стефана су биле: „Господе, не урачунај им грех овај“.

У томе је учествовао и његов рођак Савле, који тада још није спознао истину Христовог учења, а касније је постао један од највернијих Христових апостола – Павле. Њему су дате и Стеванове беле хаљине, да их чува. Тело светог Стефана кришом је узео и сахранио на свом имању потајни хришћанин и кнез јеврејски Гамалил. Мошти светог првомученика Стефана су пронађене близу Јерусалима 415. године Господње.

Свети Стефан је први хришћанин који је страдао за Господа и зато се назива Првомученик, а био је и први од седморице ђакона изабраних да се старају о сиротињи, удовицама и болницама, па се назива и Архиђакон. Током свог апостолског живота чинио је чуда и помагао је људима, а сва његова добра дела помињу се у Светом Писму Новог Завета, у коме је описано и  његово страдање.

На иконама се осликава у ђаконском оделу са кадионицом у десној и књигом Јеванђеља на којој су три камена, који симболизују његово страдање. На неким иконама у левој руци му је трокраки чирак чирак са три запаљене воштане свеће „трикирије“.

Код Срба постоји велики број народних обичаја везаних за Стевањдан. Најраширенији обичај је да се на Стевањдан износи божићна слама из куће, која се, због веровања у њену плодотворну моћ, прво пажљиво пометена и скупљена, оставља у шталу, привредне објекте, воћњак или међу пчеле, ради подстицања рода или напретка. У Војводини је традиција да сламу износе жене, тихо, да се не би чуло како одлази Божић. Оне метлу којом је божићна слама пометена, не користе током године, већ ради здравља чувају.

Аутор текста: Јасмина Марковић Миленковић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s